Postoji verovanje da bele rode donose radost i da su simbol rađanja dece ali i dolaska proleća.
Kada pristižu rode znamo da je proleće blizu. Bela roda je u našoj zemlji strogo zaštićena vrsta. Ovih dana prva roda sletela je u Taraš koje je 2015. proglašeno za Evropsko selo roda.
Taraš je selo u Banatu, u Vojvodini, koje pripada gradu Zrenjaninu. Ovo mesto je jedno od najstarijih istoriji poznatih mesta u Banatu
Pročitaj još: Stolovi – krenite u potragu za divljim konjima koji vole ljude
U Tarašu smatraju da u to banatsko mesto rode vole da dolaze i da se gnezde jer je priroda čista, i nema zagađivača. Mesta na kojima se one gnezde su kuće i često električni stubovi kojih ima u selima.
Bele rode se hrane veoma raznovrsno- žabama, zmijama, gušterima i ribama. Takođe, hvataju i miševe, zečeve, pa i male ptice i ljudi je smatraju korisnom životinjom. Važan razlog zašto u selima Potisja i Potamišja ima više roda nego na drugim mestima je taj što tu mogu naći dovoljno hrane.
U Tarašu je 2015. zabeleženo najviše gnezdećih parova belih roda u našoj zemlji ali i u Evropi pa je ovo selo te godine proglašeno za Evropsko selo roda. Broj gnezdećih parova iz godine u godinu varira “Taraške rode” (ne manje od 20 parova).
Taraš je naselje grada Zrenjanina u Srednjobanatskom okrugu. Prema popisu iz 2011. bilo je 1009 stanovnika. Poznato je u Evropi kao “Evropsko selo roda” (ptica), zahvaljujući najvećem broju gnezda bele rode.
Taraš je selo u Banatu, u Vojvodini, koje pripada gradu Zrenjaninu. Ovo mesto je jedno od najstarijih istoriji poznatih mesta u Banatu. Još u doba neolita na današnjem Selištu su živeli ljudi. Prvo pominjanje Taraša pod ovim imenom (Tarhus) je zabeleženo u spisu zvanom Anonim kralja Bele iz 1202. godine. U turskim defterima, pominje se Tharaš. Nije poznato značenje imena sela, premda koren naziva ukazuje na naziv drevnog ženskog božanstva koje je poštovano u Evropi u neolitsko doba i možda ranije.
Taraš udaljen od magistralnih puteva i tradicionalno je bio veoma loše povezan sa okolnim mestima kopnenim putevima. Usled podvodnog, blatnjavog atara, Tarašanima je bilo teško i da dođu do konja, pošto su prodavci nerado prodavali konje u mesto gde će njihova saobraćajna uloga biti teška u selu koje je sa susednim mestima povezano zemljanim putevima. Tek kad je posle Drugog svetskog rata izgrađena degazolinaža na Babatovu, izgrađen je uski asfaltni put kojim se iz Taraša moglo doći do Elemira automobilom i uvedena je redovna autobuska linija.
Na pola puta između mosta i Taraša bio je stari usamljeni ogromni brest. On je važni saobraćajni orijentir zimskog putnika na putu Elemir — Taraš. Osušio se krajem osamdesetih godina XX veka.
Izvor: rtv.rs, Wikipedia, Foto: Shutterstock, Pixabay
